Bol kroz trening

Koliko ljudi poznajete da su se povredili u teretani ili su bili prinuđeni da prestanu da treniraju jer su se povredili zbog nepravilne forme, prevelike kilaže i tome slično?

Bol je kompleksan fenomen kojeg opisuje mnoštvo faktora, pored svoje biološke prirode (odlike upalnog stanja u prisustvu bolnih hemijskih stimulusa koje naše ćelije za bol prepoznaju i šalju poruku našem mozku) ima takođe i psihološku i socijalnu prirodu (vaša percepcija stanja u kom se nalazite pre / za vreme / nakon bola, vaša subjektivna tolerancija, vaša tolerancija na frustraciju, vaša prethodna iskustva, do toga kako ljudi oko vas gledaju na bol i kako i na koji način vi utičete na okolinu ali i ona na vas). Sve to zajedno čini Bio-Psiho-Socijalni model razumevanja prirode bola, koja je gotovo uvek nepredvidiva, čak i kada su vam super dani, čak i kada su vam jako loši dani, nema pravila. Možete se osećati sjajno i povrediti se ili početi da prolazite kroz neku fazu pojačane senzizivnosti ili pak osećati se izmoreno danima i mesecima i psihički loše i da vam nikad ne fali dlaka sa glave i obrnuto.

Većina bolova koju osećamo kao zdravija populacije teretane, je bezazlena i ne spada u kritične dijagnoze i da spada postoje znakovi koji utiču na to i donekle sama ljudska intuicija se gotovo uvek obrati za pomoć u pravom trenutku. Da se vratimo na bolne senzacije, moramo da znamo da nije svaka vrsta bola (leđa, rame, koleno) znak da treba prestati sa treningom (samoinicijativno ili ukoliko vas na to zaplaši zdravstvo, što ume da bude čest slučaj, jer kaskamo za svetskom naukom na polju medicine i psihologije) već da nekada telo može samo poslati alarm uzbune i na taj način naš mozak informaciju percipira kao opasnost umesto kao neku nelagodu iz njemu prioritetnih razloga i njemu specifičnog odredjivanja tolerancije na istu (većoj ili manjoj meri).

Zašto je to tako?

Iz prostog razloga, ako se pozovemo na BPS model gore opisan, naš mozak, kako su se situacije ponavljale, je sticao navike. Na taj način vođeni pređašnjim iskustvima i događajima, mišljenjima drugih ljudi, našim formiranim mišljenjima i mnogih drugih brojnih faktora mi imamo određenu percepciju o svemu. Kako se situacije razlikuju, okolina i ljudi svako od nas ima drugačije formiranu šemu sveta i to je u redu. Tu upravo leži razlika u različitim reakcijama. Nauka još nema odgovor kako i na koji način fiziološki mi neke stvari doživljavamo i takođe nema odgovor na neke psihološke fenomene koji se ne mogu materijalno objasniti kako mi kao živa bića doživljavamo sve što se zbiva oko nas. Ali upravo tu leži bogatstvo i zanimljivost, more različitosti i individualnosti ali tu leži i izazov za predviđanje i zahteva dosta uložene energije za razumevanje.

Preporuke za period senzitivnosti

Ono što bih vam mogla preporučiti kada prolazite kroz period senzitivnosti je da na to gledate kao na neku avanturu i na vožnju automobilom. U tom slučaju imate dva scenarija da grčevito držite volan i da se fokusirate na pogled ispred sebe ili da uživate u putu i pejzažima, da razgledate. Što jače pokušavate pažnju da sjatite na jedno mesto utoliko će se ona više raspršati na sve strane. Zanimljivo je da je bol nekada neizbežna ali vi birate kako ćete se nositi sa istom.

Recimo da ste otišli kod fizioterapeuta koji je ustanovio da vaše stanje nije opasno i da bol koju osećate je vaša genetska odlika tolerancije iste, dobijate preporuku da smete da nastavite sa treningom i da u nekom periodu senzitivnosti obratite pažnju na intenzitet i volumen i poluge koje koristite kako bi pustili da se u našem organizmu odigra proces zvani “Autoregulacija”, odnosno naš organizam ima sposobnost da radi za nas u svakom pogledu želeći da reši bol i da zaleči sve procese koji su u problemu u našem organizmu. Nekada to ne ide, pa moramo sami da se potrudimo i da damo našem telu pravu dozu leka (u ovom slučaju treninga) kako bi nam bilo bolje…

Recimo da uvek možemo da oborimo kilažu, ukoliko na određenoj kilaži osećamo bol, obaranje intenziteta nekada smanjuje senzitivnost i na taj način možemo dalje da treniramo. Broj ponavljanja, sa kojim takođe možemo da manipulišemo ukoliko oborimo ili povećamo intenzitet pa nekada možemo smanjiti ponavljanja a probati jači intenzitet i obrnuto (svako reaguje drugačije) ili se pak možemo igrati brojem radnih serija gde na primer možemo da zadržimo broj ponavljanja i radne kilaže a da smanjimo radne serije koje stvaraju dodatni zamor pa otuda i povećana senzitivnost. Za kraj imamo igranje sa profilom opterećenja i varijacijama vežbi gde uvek savetujem da imamo prostora za progresiju na postojeću vežbu ili za regresiju ukoliko prolazimo kroz neki proces rehabilitacije.

Postavljanje pitanja o intenzitetu bola i frekvenciji

Što se tiče intenziteta bola i frekvence same, uvek sebi možemo da postavimo dva pitanja:

• Da li je moja funkcija bolja?
• Da li je moja bol manja?

Bilo šta od toga da je pozitivan odgvor, mi na neki način izlazimo iz začaranog kruga BPS modela i na taj način pratimo naš progres. Evo i nekih primera:

Recimo da smo imali bol od 7 dana u nedelji imali mogućih 6 i da je to sada smanjeno na 3-4 – čestitam, napredovali ste! Recimo da je ta bol trajala u proseku efektivno sat vremena, sada traje jedva pola sata i još pride je tolerantnija i podnošljivija – čestitam, otporniji ste i napredovali ste! Imali ste recimo period gde niste imali uopšte bolove i onda su se u nekoj manjoj meri vratili, ali to je zanemarljivo u odnosu na pre – čestitam, napredovali ste! Možete da podignete kilažu veću nego pre kada ste imali bolove ili ih imate još ali ste jači, takođe napredak, ovo su neki od primera kako i na koji način možemo da pratimo parametre bola i na taj način možemo da utičemo na varijable što se tiče samog treninga, da li ćemo negde da zamenimo vežbu, da li ćemo negde da uzmemo lakšu verziju vežbe, da li smo u narednom periodu pod velikim stresom životnim, poslovna putovanja ili nešto tome slično, pa ćemo na neki način da smanjimo frekvencu rada na nedeljnom nivou ili broj vežbi ili ćemo se oprobati u nekom drugom stilu treniranja, ovo su sve varijable koje možemo da utičemo i da izvučemo sve blagodeti treninga i tog takozvanog “rada oko povrede” gde će telo i mozak gradeći samopouzdanje kroz to što nismo odustali nego smo našli način kako da radimo oko povrede i da pritom napredujemo dobiti potpuno novu dimenziju navika i iskustava i na taj način uspeti da rešimo neke nedoumice i strahove vezane za bol i takođe postaćemo otporni i tolerantniji što je i donekle cilj. Gradivši samopouzdanje – generalno ali i u treningu mi zapravo povećavamo toleranciju na bol. Kako? Pa povećavamo veru u nas, veru u naše sposobnosti da se suočimo sa nepredvidivim situacijama na primer, veru u to da imamo sposobnosti da preskočimo prepreke.

Movement optimism

Ovo su samo neke od brojnih metoda takozvanog pravca u fizioterapiji “Movement optimism” gde nas fizioterapeuti u saradnji sa psiholozima uče, kako da prevazidjemo te reflekse kao što su anksioznost, depresivna reakcija tokom povrede, strah i brojna stanja kroz koje svako ljudsko biće prolazi kada je u nekom bolnom stanju, nekada ljudi to mogu i sami da urade, a jednostavno nekada postojanje struke kao takve je tu da ljude uputi na pravi put i ulije im sigurnost i promoviše pokret kao lek i da se kolektivno radi na osposobljavanju naroda i prikazu koliko je ljudski organizam savršena kreacija koja nekada prkosi svim zakonima, kada postoji moć volje i neznanje za strah. Moderna fizioterapija i psihologija se sve više sada zasnivaju na razvoju tolerancije bolova kroz trening i na postepenu adaptaciju od iste, jer je nauka dosta u svetu uznapredovala dovoljno da nas uputi da li smo u bezbednoj zoni ili je nekada potrebna stručna pomoć, ali u većini slučajeva ljudi su samo uplašeni i treba im dozvola ta kretanje.

Zaključak

U zaključku, povrede u teretani često se dešavaju zbog nepravilne forme, prevelike kilaže i nedovoljnog poznavanja sopstvenih granica. Međutim, bol nije uvek znak da treba prestati sa treninzima. Bio-psiho-socijalni model razumevanja bola naglašava da percepcija bola zavisi od bioloških, psiholoških i socijalnih faktora. Naš mozak često preuveličava opasnost, što može dovesti do nepotrebnog straha i anksioznosti.

Važno je raditi sa stručnjacima kao što su fizioterapeuti i psiholozi, koji mogu pružiti pravu podršku i savete. Umesto da se povlačimo pred bolom, treba naučiti kako da se prilagodimo. To može uključivati smanjenje intenziteta treninga, promenu broja ponavljanja i serija, kao i izbor alternativnih vežbi. Praćenje napretka kroz smanjenje učestalosti i intenziteta bola, kao i poboljšanje funkcionalnosti, ključ je za razvoj otpornosti i samopouzdanja.

Moderni pristupi, pokazuju da bol ne mora biti prepreka za fizičku aktivnost. Stručnjaci pomažu ljudima da prevaziđu strah i anksioznost u vezi sa bolom, promovišući pokret kao lek. Kroz pravilno vođstvo i edukaciju, ljudi mogu razviti veću toleranciju na bol i veru u sopstvene sposobnosti. Ne treba se plašiti bola, već ga posmatrati kao deo procesa učenja i jačanja tela i duha.