- Besplatna dostava preko 5000 RSD
Izbornik
Pre svega, SRAM je složena emocionalna reakcija koja se javlja kada osoba smatra da njeni postupci ili neke njene karakteristike ličnosti su u suprotnosti nekim vlastitim ili društvenim standardima, vrednosnim sistemima ili pak očekivanjima. Uglavnom se opisuje kao osećaj nelagosnosti, poniženja ili krivice i može da bude duboko ukorenjen u kulturološkim faktorima. Ima različite manifestacije I može varirati u intenzitetu u zavisnosti od konteksta ili situacije u kojoj se osoba zadesi.
Zanimljivo je da u našem društvu se često mešaju I zajedno koriste termin sramote i srama ali morali bismo da stavimo razliku i graničnu liniju između njih.
SRAM – je prethodno definisan osećaj, dolazi iz unutrašnjosti osobe bez neke preterane potrebe da se traži okolni pokazatelj ili potvrda drugih.
SRAMOTA – sa druge strane je momenat kada osoba traga za procenom drugih ljudi. Osoba oseća sramotu zbog toga što ima neka očekivanja kako će ljudi znači drugi – reagovati na nju. Sramota može biti izazvana stvarno percipiranim ili zamišljenim očekivanjima drugih ljudi.
Ono što iz ličnog rada i u iskustvu viđam jeste osećaj nelagode, anksioznosti izazvan kod osobe usled misli da ga svi u teretani gledaju, procenjuju i da mu sude. A to se najviše približava nečemu što bismo mogli da nazovemo kao SOCIJALNA ANKSIOZNOST.
Ona može biti prisutna najviše kod ljudi koji prvi put idu u teretanu ili žele da se uključe u bilo kakvu društvenu aktivnost gde smatraju da će biti procenjivani. Najviše postoji strah od osude drugih, osećaj nesigurnosti u pogledu sopstvenog izgleda i sposobnosti i sve to može biti praćeno osećajem nelagode u novoj okolini.
Oni koji se suočavaju sa ovom vrstom anksioznosti mogu da se osećaju kao da su svi koji su trenutno u teretani usmereni na njih. Takođe mogu biti prisutni i fizičkii siptomi kao što je ubrzan rad srca, preznojavanje, drhtavica, crvenilo lica ili mučnina. Sve dok ne ometa svakodnevni život ovo možemo okarakterisati kao socijalnu nelagodu ili neprijatnost ili strah. Momenta kada krene da ometa život I profesionalne obaveze na primer onda uzima neki ne tako optimalni – maladaptivni oblik.
Na žalost, ne postoji toliki broj istraživanja od srane naučnika u polju anksioznosti u teretani i sportskim aktivnostima. Međutim, intuitivno možemo da zaključimo da izbegavanje aktivnosti kod osoba koje imaju ovakvu situaciju može da dovede do zdravstvenih tegoba. Poznato je da bilo kakav strah dovodi do izbegavanja situacija i stimulacije koja ga izaziva, na taj način, podsvesno mi štitimo sami sebe. Tako da je jasno da ni nećemo ići u teretanu ako bismo smatrali da će nas tamo samo procenjivati – ne želimo da crvenimo.
Jedno od zanimljivih istraživanja ukazuje na to da je ovo posebno prisutan slučaj kod žena, ako postoji i mala šansa da budu procenjivane – neće ići. Ali, mogu da budu u timovima. Za slučaj da postoji strah, može se pribeći timskim aktivnostima za slučaj da su individualne previše ,,rizične”.
Učestvovanje u nekim sportski aktivnostima mahom kreće dosta rano u životu. Bilo da govorimo o školi ili nekim lokalnim timovima ili organizacijama. Naravno, pošto su deca previše mala, roditelji su ttu da odluče umesto njih da li će ih upisati ili ne tj. da li će učestvovati. Ako budu želeli da budu deo toga, često deca imaju izuzetan pritisak da postižu izuzetne rezultate. Retko kada roditelji upisuju samo zbog zdravlja ili ,,višk energije” dece. Istraživanja pokazuju da roditeljski pritisak ima negativan impakt i pozitivno je povezan sa količinom stresa koju će deca osećati. A tek prisila na fizičke aktivnosti, ona ima impakt na to da li će se ta deca, kasnije, kada postanu odrasli ljudi, zapravo baviti sportom.
Pošto su generalno, istraživanja u ovom domenu psihologije dosta ograničena, jedina validna potvrda koju imamo osim onih generalnih o socijalnoj anksioznosti jeste da je sportistima koji imaju ovaj osećaj nelagode mnogo lakše u slučaju da se bave ekipnim sportom – mahom ih i biraju. Zašto? Zato što je tada posmatračima pažnja raspršena između više igrača i učesnika. Uz to, dosta drugih faktora ima neki uticaj, kao što je orjentacija i odabir ciljeva, motivacija i drugo.
Bilo da govorimo o sportskim klubovima, timovima, organizacijama, školi ili teretani, ako je ovo nešto što osoba sama percipira kao problemsku situaciju, kao nešto što je ometa da obavlja aktivnosti u svakodnevnom životu, ometa da se posveti svom psihofizičkom zdravlju i ako je motivisana da to reši – tada i treba da se adresira. Nikako roditelj na primer, ne bi trebalo, koliko god dobro želi detetu, da vrši presiju na akivnost bilo da postoji socijalna nelagoda ili ne. Važno je razumeti vezu između socijalne anksioznosti i sportskih aktivnosti, uključujući prisustvo u teretani ali i uticaj roditeljskog pritiska na decu i sportske aktivnosti.
Veliki udeo i prednost možemo dati samoproceni, proceni vlastitih sposobnosti i mogućnosti. A to verovanje i samopouzdanje se formira ni više ni manje nego od perioda detinjstva. Izbegavanje individualnih sportova je produkt negativne samoprocene sa strahom od negativne procene drugih uz anksioznost od interakcije. Istraživanja pokazuju da postoji različita reakcija dečaka i devojčica na roditeljski pritisak u okviru ove teme. Ako već postoji bilo kakav pritisak važno je da taj pritisak bude pozitivan i podržavajući, a ne prevelik ili negativan. Roditelji bi trebalo da rade u prilog i u smeru interesa deteta umesto forsiranja rezultata koji ostavlja osećaj presije i potrebe za savršenstvom i u odraslom dobu. Uživanje u sportu bi trebalo da bude prioritet kakvi god rezultati došli.
POSTAVLJANJE REALNIH OČEKIVANJA – Jako važna stavka koja upravlja našim osćanjima. Kada su očekivanja previsoka često možemo imati osećaj strepnje, niskog samopouzdanja ili kao da nemamo adekvatne sposobnosti. Strah je uobičajen i funkcionalan dok nas štiti ili mobilize da se protiv pretećeg objekta borimo.
U slučaju kada je previše intenzivan ili nerealan tada treba to adresirati postavljajući male korake čime ćemo potvrditi da postoji mogućnost, postoji sposobnost, moć, snaga da se prepreka prevaziđe. Sve to diže samopouzdanje. Važno je samo da ciljevi i zadaci budu postavljeni tako da su realni, dostižni, pozitivni i mali. Sve to je moguće uz podršku psihologa ili psihoterapeuta.
POSTUPNO IZLAGANJE – Nakon što su postavljena očekivanja, potrebno je izložiti se. Zašto postupno? Zato što naglo i nekontrolisanno može da preplavi čoveka, pogotovo ako osoba radi na svoju ruku ili ako roditelj želi da, iz najbolje namere, pomogne tako što će da prisili, natera i povuče sve konce bez savetovanja ili uključivanja stanja i osećanja deteta. Preplavljivanje može samo još više da gurne osobu u neprijatna osećanja i stres.
INFORMISANJE UNAPRED – Znanje je to koje nas štiti. Kada imamo informacije, sigurniji smo u sebe. Kada znamo šta možemo da očekujemo od takmičenja, grupe, teretane, vežbi ili tima automatski znamo na šta možemo da utičemo na šta ne. Znanje je samopouzdanje a taj osećaj nas čuva od nelagodnosti. Takođe, ovde treba uvrstiti i informisanost o tome da je u redu da se nešto ne zna, da je u redu da nismo savršeni da je u redu dopustiti grešku jer sve to oblikuje iskustvo. Korak nazad može da nam omogući dva koraka napred ako ga budemo mirno sagledali. Greška je tu da iz nje učimo i da se eventualno posvetimo slabim tačkama.
TEHNIKE RELAKSACIJE – Uglavnom u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji pre izlaganja se koriste tehnike relaksacije. One bi umirile naš fiziološki sistem do te mere da naše misli budu donekle oslobođene – ostalo bi nam više kapaciteta da se suočimo sa situacijom. Na primer, ako tim tehnikama dejstvujemo na fiziološke reakcije, rad srca ili disanje, nećemo se toliko više fokusirati na tumačenje tih simptoma.
ISTRAŽIVANJE NEGATIVNIH ISKUSTAVA – Ponekad su iskustva iz naše prošlosti razlog ponašanja koje imamo danas. Olakšanje bi nam bilo ako bismo znali šta je uzrok. U tom momentu imamo moć ali i mogućnost da dejstvujemo i preuzmemo kontrolu nazad.
TAKO DA…
Fizčka aktivnost je ključna za naše psihofizičko zdravlje. Ponekad stvarno jeste teško započeti novu sekciju života pogotovo ako nam to nije navika ili nešto što smo praktikovali ranije. Iako naše mentalno stanje može da ima impakta na odluku o fizičkoj aktivnosti tako fizička aktivnost može povratno da utiče na našu psihičku dobrobit. Redovne vežbe smanjuju stres, anksioznost (paradoks zar ne) i mogu poboljšati stanje depresije – pokazuju istraživanja u slučaju blage i umerene depresije.
Teretana nam može popraviti raspoloženje oslobađajući endorfin i dopamin. Pored toga, možemo promišljati i u smeru – šta ako me ljudi ovde ne procenjuju šta ako smo svi ovde sa istim ciljem, šta ako svi ovde radimo i želimo isto? Na kraju krajeva, ako popričate sa nekim zaistta ćete videti da u 80% slučajeva deli slične misli, osećanja i stanja sa početka kao i vi. Svi smo bili na tom nekom početku. Svi smo od neke tačke krenuli i zaista, lakše je kad vam neko podeli iskustvo i kaže ,,I ja – isto“.
Dakle, bez obzira na to da li govorimo o početnicima ili o nekom iskusnijem sportisti, svi smo imali početnu tačku, svi smo sakupljali informacije, svi smo želeli da se osećamo prihvaćenim. To je, ako posmatramo evoluciju, sasvim legitimno osećanje.
I verujte, nema boljeg osećaja nego kad se suočite sa situacijom koja vas je plašila i potvrdite sebi da možete. A sport i teretana su opcije koje vam mogu doneti snagu, izdržljivost, samopouzdanje i naučiti vas disciplini alii i da vam se uvek vrati isključivo ono što uložite. Zato, uložite u sebe u svoje psihofizičko zdravlje.
Mi koristimo kolačiće kako bismo osigurali da vam pružimo najbolje iskustvo na našoj web stranici. Ako nastavite da koristite ovaj sajt, pretpostavićemo da ste zadovoljni sa njom.