Bol – muškarci i žene

Da li i ženu i muškarca boli na isti način?

Bol je neugodno senzorno i emocionalno iskustvo. Percepcija bola, kao što percipiramo i ostale stvari su sasvim subjektivna stvar koja se razlikuje od osobe do osobe. Sama veza između oštećenja tkiva i bola je multifaktorijalna i poprilično složena. Ljudi mogu da dožive bol bez povrede ili očiglene povrede a takođe mogu pak da pretrpe povredu bez samog doživljaja bola.

Koji sve faktori doprinose percepciji?

SITUACIONI FAKTORI – očekivanja, kontrola, značaj

BIHEJVIORALNI FAKTORI – koping mehanizam (suočavanje), roditeljske reakcije

EMOCIONALNI FAKTORI – strah, ljutnja, frustracija

INDIVIDUALNI FAKTORI – pol, godine, kognitivni status, kultura

Od malih nogu, ljudi imaju sposobnost da dožive bol, da pokažu uznemirenost i menjaju svoje ponašanje u skladu sa nivoom agitacije koju je data situacija izazvala. Naravno, misli, ponašanje ili reakcija i fiziologija su usko povezani i to na povratan način – tako da manifestacije na jednoj karici utiču na drugu kariku pa onda promene u njoj mogu uticati nazad na prvu stavku i tako u krug.

Sve u svemu, i kada smo vrlo mali imamo doživljaj bola, ali ga nećemo opisivati na isti način kao što ga opisujemo kada porastemo. To znači da verbalni kapaciteti zavise od uzrasta, kognitivnog nivoa i prethodnog iskustva sa bolom. Neminovno je potvrđena povratna veza i između percepcije i verbalnih mogućnosti. Kada bismo tu činjenicu prebacili na razlike između muškaraca I žena – žene imaju mnogo više sinapsi u amigdali a uz to i verbalne sposobnosti su izraženije – žene mnogo više verbalizuju od muškaraca. Da li onda to znači da bolje opisujemo bol ili ga bogatije doživljavamo?

Uloga pola nije apsolutno razjašnjena. U zavisnosti od istraživanja, teme ili fokusa pomeraju se i zaključci.

SAMOPOUZDANJE

Jedan od razloga zašto se muškarci i žene razlikuju u percepciji bola. Bandura (1997) je definisao samopouzdanje kao očekivanje da osoba može uspešno izvršiti ponašanja neophodna za postizanje uspešnog ishoda. Tipično, povećano samopouzdanje se povezuje sa odlukom da se angažujemo u nekom ponašanju, povećanim naporom ka postizanju ciljeva i većom istrajnošću uprkos preprekama.

Šta sve to znači u kontekstu bola?

Očekivanje kulture, društva i na poosletku roditelja je da muškarci budu fizički snažni, da budu oličenje izdržljivosti. U skladu sa očekivanjima, kako u vezi sa ovom temom tako i gneralizovano se vaspitavaju deca. Otuda jedna od glavnih razlika u socijalizaciji. Različitim vaspitanjem dobijamo razlike u doživljajima, percepciji i verbalizaciji. Nekoliko istraživanja podržava ove ideje. Na primer, Wittig, Duncan i Schurr (1987) su otkrili da su ženski studenti na koledžu prijavili niži prosečni nivo fizičkog samopouzdanja u odnosu na muške studente. Takođe su primetili asocijaciju između fizičkog samopouzdanja i podrške muškoj ulozi kod žena i muškaraca, što sugeriše da, kroz socijalizaciju, muškost postaje povezana sa fizičkom aktivnošću. Znači, dečaci i devojčice dobijaju različito potkrepljenje za svoje izražavanje iskustava u vezi sa bolom. Muškarci su uslovljeni da manje prijavljuju bol, žene prijavljuju veći bol sa istom objektivnom slikom. Istraživanja pokazuju da  se značajne polne razlike u toleranciji na bol mogu eliminisati manipulacijom očekivanja o polnoj ulozi.

Iako je povezan sa polom, uticaj fizičkog samopouzdanja na percepciju bola nije toliko istražen. Ipak, vrlo je razumno napraviti pretpostavku da bi osobe koje se percipiraju kao fizički sposobnije trebalo bolje da se snalaze u izazovnim i zahtevnim situacijama. Možda bi višu korelaciju imalo konkretno verovanje u samopoudanje. Istraživanja pokazuju da kod ljudi koji pokazuju manju veru u sebe samim tim imaju i nižu toleranciju na bol (u istraživanju i uzorku žene su prijavljivale niži nivo samopouzdanja u sebe i svoje sposobnosti).

Šta je na primer zanimljivo jeste da žene nauče da obrate pažnju na bol pre muškaraca, uzimajući u obzir sve pretodne informacije. Zašto – bol rezultira ometajućim faktorima u svakodnevnim aktivnostima u vezi sa ulogama koje žene mora da ispuni po kulturološkim standardima – profesionalne, roditeljske i kućne obaveze. Žena ga pre primeti, pre reaguje jer je izuzetno ometa u obavljanju više uloga u toku dana.

Percepcija smanjenih sposobnosti i smanjene efikasnosti može da odgovara osećaju bespomoćnosti, smanjene tolerancije na bol ali i izbegavanju zdravstvene zaštite i pomoći – ne tako ozbiljno shvatanje brige o boli.

KATASTROFIRANJE

Promišljanje u negativnom kontekstu, negativni kognitivni i afektivni odgovor na bol sve se to češće javlja kod žena. Katastrofiranje je u perspektivi povezano sa povećanom osetljivošću i smanjenom tolerancijom i zapravo odlaže rešavanje i pravovremen i adekvatan odgovor na bol. Totalno oprečno, pozitivne emocije, pozitivno raspoloženje i relaksacija je povezana sa smanjenjem bola i zanimljivo od njih je to da prijatne emocije izazvane mirisima smanjuju bol kod žžena a ne i kod muškaraca.

Pronađene su razlike između muškaraca i žena u korišćenju strategija suočavanja sa bolom pri čemu muškarci prijavljuju veću upotrebu ponašajnih distrakcija, dok se žene više oslanjaju na društvenu podršku i pozitivne izjave.

HORMONI

Estrogen – ženski polni hormon može da doprinese analgeziji i izmeni unutrašnje sredine koja će doprineti našoj drugačijoj percepciji bola. Afektivna komponenta bola može da se značajno poveća tokom faze niskog estrogena u toku menstrualnog ciklusa žene. Tokom folikularne faze, nivoi estrogena polako rastu. Tako da je tu percepcija bola snižena tj. prag je viši može biti da jak trening nije stran ženama, ne donosi nikakvu nelagodu. Tokom ovulacije, neke žene mogu doživeti povećanu osetljivost na bol. Ovo može biti posledica hormonalnih promena, uključujući skok estrogena koji se događa pre ovulacije. Ovde se osećaju poletno i pune entuzijazma, jak trening je i dalje u opticaju. Nakon ovulacije, folikul koji je oslobodio jajnu ćeliju pretvara se u strukturu nazvanu “žuto telo”, koje proizvodi progesteron. Progesteron može imati opuštajući efekat na telo, što može delimično ublažiti osetljivost na bol kod nekih žena. Uz to, pad energije uz polako anticipiranje dolaska same menstruacije. Tokom lutealne faze, nivoi estrogena i progesterona su obično visoki, ali mogu varirati od žene do žene. Neke žene mogu doživeti povećanu osetljivost na bol tokom ove faze, dok druge mogu doživeti smanjenje osetljivosti. Sve u svemu, fluktuacije energije i osetjivosti na bol mnogo više variraju kod žena ali i među samim ženama ima razlike. Nijedna žena nije ista ali i nijedan ciklus kod iste žene.

Uopšteno, manje studija usmereno je na muškarce, bol i gonadalne hormone. Uz to postoji i značajna varijabilnost u nalazima jedna od studija o primeni egzogenog estrogena kod muškaraca nije pokazala uticaj na inflamaciju mišića izazvanu vežbanjem. Sveukupno, obilje podataka sugeriše da faktori individualnih razlika povezani sa polom, kao što su nivoi hormona, mogu uticati na razlike u procesiranju bola između osoba, kako unutar tako i između polova.

DA LI NAM SE MOZGOVI RAZLIKUJU?

Apsolutno. Ne samo oko verbalizacije i većeg broja sinapsi pri amigdali što je već spomenuto. Postoje razlike između polova u obradi bola u CNS-u i čak kod anticipacije bolnih draži. Uz razliku u centrima postoji razlika i na periferiji – žene imaju dvostruko veću prosečnu gustinu nervnih vlakana od muškaraca (uzorak je bila koža lica). Tako da, pored malopre spomenute razlike u socijalizaciji i odgoju koja doprinosi razlici u verbalizaciji, postoji i strukturalni aspekti nervnog sistema koji doprinose polnim razlikama u percepciji bola.

U ZAKLJUČKU

Po kojim tačno stavkama se razlikuju muškarci i žene?

• Biologija: Nivoi estrogena i testosterona su glavni i odgovorni urednici persepcije i procesuiranja boli kod muškaraca i žena. Gde estrogen može povećati prag tolerancije na bol kod žena. Uz to, na primer, žene imaju više masnog tkiva u telu nego muškarci, što može da utiče na distribuciju bola i osećaj nelagode. Takođe, struktura nekih delova mozga, koje su već spomenuti, poput amigdale, pa i hipotalamusa i limbičkog sistema, može se razlikovati između polova, što može uticati na emocionalni odgovor na bol.
• Fiziologija: Struktura i nervni sistem – kako centralni tako i periferni variraju između polova. Ovde se govori najviše o nervnim završecima, broju i pragu tolerancije. Studije su pokazale da muškarci i žene imaju različite gustine i raspored receptora za bol u mozgu i kičmenom stubu. I ovo ima svoj uticaj i ekefat na način na koji svaki od polova doživljava i reaguje na bolne stimuluse.
• Sociokulturni faktori: Sociokulturni faktori igraju značajnu ulogu u percepciji bola. Na primer, društvene norme i očekivanja mogu uticati na to kako se muškarci i žene izražavaju u vezi sa svojom boli ili kako ih drugi percipiraju kada izražavaju bol. Te faktore preuzima porodica koja će odgajati drugačije mušku decu od ženske i kao posledica tog odgoja i socijalizacije proizilaze drugačije reakcije i doživljaji ali i izveštaji o istim. To nas navodi na:
• Komunikacija o bolu: Različiti stilovi izveštavanja su prisutni kod muškaraca i žena, različiti epiteti ali i bogatstvo istih. Na primer, neka istraživanja sugerišu da žene mogu da budu sklonije verbalizaciji i izražavanju emocija u vezi sa bolom, dok muškarci mogu biti skloniji prikrivanju ili minimiziranju svoje boli. Neretko je prisutno da se umanjuje veličina muškarca ako plače ili ako pokaže da je ranjiv – isto je i sa psihičkom i sa fizičkom nelagodom i patnjom. Muškarci se često podstiču da budu “jaki” i “ne pokazuju slabost”, dok se žene možda podstiču da budu “osećajne” i “pokažu emocionalnu reakciju”.
• Reackija i tretman okoline: Postoje istraživanja koja ukazuju na to da su lekari i medicinsko osoblje drugačije tretirali muškarce od žena koje nešto boli. Na primer, u većoj meri su davali recepte za analgetike ženama. Uz to drugačije tumače simptome – muškarcima se može nekad manje verovati kada izraze bol ili se pak pretpostavlja da preteruju i da situacija nije realna kao što je prikazuju, dok se ženama nekad manje pažnje posvećuje ili se njihovi simptomi mogu otpisati jer se one opisuju kao “emotivne” a simptomi “psihosomatski”. Sve u svemu, način na koji ljudi oko nas reaguju na našu bol takođe može uticati na našu percepciju bola.