- Besplatna dostava preko 5000 RSD
Izbornik
Intuitivno jedenje, poznato i kao mindful ili svesno jedenje, predstavlja pristup ishrani koji se fokusira na svestranost, prisutnost i pažnju usmerenu na hranu i telo tokom obroka. Ovakav pristup potiče upravo od toga da ljudi imaju urođenu sposobnost da prepoznaju signale sopstvenog tela u vezi sa hranom, ali da je ta veza često poremećena zbog spoljašnjih uticaja, društvenih normi i raznih dijeta i ograničenja.
U svetu koji je često preplavljen brzim tempom života, multitaskingom i stalnim prisustvom digitalnih uređaja, intuitivno jedenje naglašava potrebu za usporavanjem i fokusiranjem na trenutak obroka. Od teksture hrane, količine, konzistencije zalogaja do mirisa – obraća se pažnja na svaki aspekt.
Vrlo važna komponenta jeste da čovek prepozna signale sitosti i gladi za početak. Na žalost, zbog kulture dijeta često gubimo kompas da prepoznamo kada smo zapravo siti a kada gladni jer merimo često hranu, jedemo unapred pripremljene porcije, pridržavamo se vremena obroka i tome slično. Ima pak i onih verovanja koje takođe slušamo ,,banana posle 6 ima više kalorija – ne jesti je tada ako hoćeš da smršaš“ . To su samo mitovi, kojih se ljudi pridržavaju upravo zbog brzog tempa života, manjka informacija i edukacije. I to je u redu, ne žele niti treba svi da investiraju energiju da razumeju procese i pozadine raznih priča. Ali odgovornost svih edukovanih koji su već investirali energiju u te teme – kao što su treneri, nutricioniste ili sportski savetnici jeste u tome da razdvoje žito od kukolja i kažu šta je pravilno.
Intuitivno jedenje takođe naglašava važnost povezivanja sa sopstvenim osećajem zadovoljstva tokom obroka. Umesto da se hrana doživljava kao nešto što mora da bude kontrolisano ili ograničeno, ovaj pristup podstiče uživanje u hrani bez osećaja krivice. Fokus je na zadovoljstvu i radosti koje hrana može da pruži, umesto na strogim pravilima ili restrikcijama.
Što više branimo sebi nešto utoliko je taj predmet nešto što žudimo i čemu težimo. Tako da ako zabranimo sebi da unesemo krofne narednih 30 dana svuda ćemo ih videti. Sve će nositi simboliku krofni i na kraju ćemo pojesti 10 umesto 1 koja bi nas vrlo verovatno zadovoljila. Poenta je da što više nasilno želimo da oduzmemo nešto iz polja naše svesti utoliko će to više biti prisutno.
Zanimljivo je da intuitivno jedenje takođe podstiče raznolikost u ishrani. Umesto stroge fokusiranosti na određene vrste hrane ili dijete, ova praksa podstiče eksperimentisanje sa različitim ukusima, teksturama i kulinarskim iskustvima. Raznolikost u ishrani doprinosi dobijanju različitih hranljivih materija i podržava zdrav odnos prema hrani.
Ovaj način ishrane nije instant rešenje i može da zahteva uspostavljanje nove ravnoteže i malo više truda i energije da se ponovo povežemo sa telom i potrebama. To je holistički pristup koji najveći fokus stavlja na svesnost i prisutnost i isto tako razumevanje unutrašnjih signala tela.
Takođe, ovde možemo i da prožmemo svest o fizičkoj aktivnosti. Ovo znači da slušamo svoje telo i treniramo onda kada osećamo potrebu za kretanjem, a ne samo iz razloga mršavljenja ili kontrole težine. Cilj je stvaranje harmoničnog odnosa između fizičke aktivnosti i sopstvenih osećaja zadovoljstva. U redu je propustiti trening ako nas boli glava, stomak ili nismo raspoloženi, ako imamo više obaveza ili pad energije. Sve je to u redu. Treninzi su tu da nas održavaju zdravim, da se osećamo dobro i da se PRILAGODE našim aktivnostima, planovima i životu a nikako obrnuto.
Možda jedan od glavnih izazova celog ovog pristupa jeste suočavanje sa spoljašnjim pristiscima i društvenim vrednosnim sistemima u vezi sa hranom i izgledom. Glavni temelj ovde bi bila samosvesti i samopouzdanje koji bi nas čuvao od neprijatnih uticaja koji mogu da dovedu do praktikovanja dijeta ili nezdravih praksi. Iz toga možemo produžiti u zaključak kao i za sve, i ovde, je preko potrebna i važnja socijalna podrška i razumevanje zajednice. Teško je održati jednu rutinu ako naši najbliži ili pak ljudi iz šire sredine ne praktikuju ili drastičnije – kritikujuj nešto što mi podržavamo.
Kroz praksu intuitivnog jedenja, ljudi mogu raditi i razvijati emocionalnu neutralnost u vezi sa hranom, razviti zdrav odnos prema telu, poboljšati samopouzdanje i doživeti pozitivne promene u svom opštem zdravlju. Važno je naglasiti da ovo nije univerzalno rešenje, već pristup koji zahteva posvećenost, svestranost i strpljenje kako bi se postigle pozitivne transformacije u životnom stilu.
Intuitivno jedenje nije povezano sa jednim pojedinačnim autorom ili tvorcem, već predstavlja pristup ishrani koji je razvijan kroz godine od strane različitih stručnjaka u oblasti ishrane, psihologije i zdravog života. Jedna od ključnih figura koja je doprinela popularizaciji intuitivnog jedenja je Elyse Resch, zajedno sa Evelyn Tribole. One su autorke knjige “Intuitive Eating: A Revolutionary Program That Works”, objavljene 1995. godine. Ove autorke su definisale 10 principa intuitivnog jedenja koji oblikuju ovaj pristup. Neki od tih principa su već spomenuti – prepoznavanje gladi i sitosti, oslobađanje od dijetalnih ograničenja, slušanje signala sopstvenog tela i razvijanje pozitivnog odnosa prema hrani. Važno je napomenuti da je intuitivno jedenje pristup koji se i dalje razvija.
Osnovne tehnike ovog pristupa:
Intuitivno jedenje uključuje nekoliko osnovnih tehnika i pristupa koje pojedinci mogu primeniti kako bismo razvili svest o hrani, slušali svoje telo i izgradili zdrav odnos prema ishrani.
U ovom koraku je vrlo važno staviti fokus na trenutak u kom se osoba nalazi. Na taj način uči se svesti tokom obroka, usredsređuje se na ukus, teksturu zalogaja, miris i naravno vizuelni izgled hrane. Sa psihoterapeutom se izrađuje dnevnih hrane gde se beleže sve potrebne informacije a ne samo opis zalogaja.
Takođe, da bi se pojačala ta svesnost potrebno je eliminsati što više stimulusa iz okruženja. Isključiti TV, računar, mobilni telefon. Iskreni da budemo, u ovom brzom životu, obrok se stojeći završi za 2 minuta i to čak uz sve moguće uređaje uključene oko nas. Nije loše jesti uz seriju ili TV samo je potrebno naglasiti da što više distraktora imamo utoliko se više pomera fokus i vrlo je verovatno da ćemo ispustiti signale sitosti. Prost primer jesu kokice u bioskopu. Koliku god kutiju kupili poješćemo sve dok traje film (osim ako nisu baš slane) retko ko stane nakon tačno one količine koja ga je zasitila.
Neki put je teško napraviti distinkciju između fizičke i emocionalne gladi. Potrebno je prepoznati da li signal dolazi iz stomaka, da li ,,krči“ želudac ili je ova krofna u izlogu baš lepa i privlačna. Izazov je i prepoznati da li postoji neka emocija ili naša mentalna – nezadovoljena potreba, da li smo pod stresom, da li nam neko nedostaje ili smo ljuti. Sve to je nešto što se uči, nešto što je trebalo usvojiti u detinjstvu ali nije kasno ni razvijati i nadograđivati zajedno sa psihoterapeutom kasnije.
Naizgled se uputstvo ,,jedi kad si gladan – prestani kad si sit“ čini prostim, ali zaista, danas, retko ko to može.
Odbacivanjem restrikcija dobijamo na slobodi, dobijanjem slobode i puštanjem kontrole izlazimo iz začaranog kruga. Kada osoba prestane da broji kalorije, ograničava unos pojedinih namirnica, ima osećaj krivice, ,,pegla“ greške zbog prethodnog obroka i krene da se usmerava na signale tela – izlazi iz okova.
Po mom mišljenju, kao psihologa, mislim da bih emocijama (imenovanju, verbalizaciji, suočavanju) dala primat. Od izuzetne važnosti je da razumemo na koji način je povezano ono što trenutno osećamo sa pojedenim sladoledom i celom čokoladom. Da li nam neko nedostaje, da li smo ljuti ili pod stresom? Sve su to pitanja koja treba da budu postavljena. Zanimljivo je da, nije emocija ta koja je ,,krivac“ već odabir načina SUOČAVANJA sa njom. Kada naiđu neprijatne emocije u većini slučajeva samo želimo da ih se otarasimo i kao način pronalazimo upravo hranu koja će brzo da dopremi neurotransmitere koji će da doprinesu da se osećamo lepo i spokojno – hrana bogata mastima i šećerima. Zato, psihoterapeut u ovo pristupu, pokušava da sa klijentom radi na tome
Ovde je pretežno akcenat na uživanje u zalogaju tako da se osoba otarasi osećaja krivice ili stida. Pored toga bi trebalo da se radi na otvorenosti za iskustvo, da se oslobodi straha od isprobavanja nove hrane.
Trebalo bi da, u izobilju fitnes influensera, se podsetimo zašto je fizička aktivnost važna. Zašto su mišići važni? Trebalo bi da vežbamo iz zadovoljstva jer smo izgradili naviku da se brinemo o sebi i psihofizičkom zdravlju. Ako se posvećujemo aktivnosti (najčešće je na tapeti kardio) samo radi kontrolisanja telesne težine vrlo je verovatno da ćemo udariti u zid i vrteti se u okviru začaranog kruga gde je osnovni osećaj nezadovoljstvo – jer uvek može još.
Kako se budemo više posvećivali sebi utoliko ćemo više vrednovati sebe (ako treba – pročitati ovu rečenicu i dva puta). Na duže staze isplativije je investirati u zdravlje, snagu i sposobnosti tela a ne na estetske standarde.
Sve ove tehnike su samo osnova koja se praktikuje u još mnogo principa (na primer iz KBT pristupa) zajedno sa psihoterapeutom. Svakoj osobi se ovi principi prilagođavaju – jer svi smo različiti, temelji nam se razlikuju, potrebe, htenja, misli i ponašanja. Sam pristup je postepen i zahteva dosta vremena i posvećenosti.
Mi koristimo kolačiće kako bismo osigurali da vam pružimo najbolje iskustvo na našoj web stranici. Ako nastavite da koristite ovaj sajt, pretpostavićemo da ste zadovoljni sa njom.