Body Positivity (Pokret za afirmaciju tela)

Pokret “Body Positivity” (pokret za afirmaciju tela) je socijalni pokret koji promoviše pozitivan odnos prema različitim oblicima, veličinama, bojama kože i drugim fizičkim karakteristikama tela. Glavna ideja ovog pokreta je suprotstavljanje društvenim normama lepote koje često dovode do stigmatizacije i negativnih osećanja prema vlastitom telu.

Osnovni principi Body Positivity pokreta uključuju prihvatanje različitosti, odbacivanje stigmatizacije, samoprihvatanje, povećanje samopouzdanja, uklanjanja normi lepote… Pokret zapravo želi da podstakne da se svi ljudi uključe, da se osećaju dobro u vlastitom telu bez obzira na ožiljke, boju, nesavršenosti, oblike i bez obzira na društvene standarde lepote u datoj kulturi u datom momentu.

Želi i promoviše ideju da nema ,,idealnog tela“.

Pokret je nastao kao odgovor na sociokulturne pritiske i standarde koji su često nerealni i nepravedni.

Cilj Body Positivity pokreta nije promovisanje nezdravih životnih stilova, već ljubavi prema vlastitom telu i poštovanje prema svim telima, nezavisno o njihovom izgledu.

Zašto i kako je sve krenulo?

Stigmatizacija i Fat Shaming

Mnogi i dalje veruju u ekstreme ili da je gojaznost isključivo pod ličnom kontrolom ili da je isključivo bolest naslednog porekla usled čega podležu konačnosti i determinizmu i uskraćuju slobodnu volju i izbor. Kako se više istražuje gojaznost, postaje sve jasnije da je gojaznost kompleksan poremećaj koji ima više faktora. Dijagnoza gojaznosti može pomoći ljudima da se nose sa brigom o težini kako bi smanjili internalizovani stigmat ili uverenje da su njihovi problemi samoprouzrokovani i sramni ali isto tako klasifikacija gojaznosti kao bolesti može pomoći u promeni javnog diskursa o krivici za ovo stanje. Ovo su razlozi zbog kojih je prihvatljivo posmatrati gojaznost kao bolest.

Mitovi poput ideje da je težina isključivo pod ličnom kontrolom, ili da je indeks telesne mase (BMI) tačan pokazatelj statusa težine, ili da status bolesti korelira sa bolešću, svi doprinose stereotipima o mršavljenju i gojaznosti. Ovi stereotipi mogu biti štetni za ljude sa viškom kilograma i gojaznošću. Greenhalgh razmatra društveni napor da kontroliše i srami osobe koje se doživljavaju kao debele. Medicina je umešana u ovu štetnu sredinu za ljude sa gojaznošću, jer ideje o zdravlju i težini često proizilaze iz moralnih sudova i kulturnih predrasuda, umesto iz naučnog i medicinskog znanja.

Uticaj stigme prema težini može biti medicinski, psihološki i društveni. Rezultat jednog istraživanja je da su ljudi koji doživljavaju stigmu zbog težine 2,5 do 3 puta više skloni razvoju ili održavanju gojaznosti tokom vremena u poređenju sa osobama koje ne doživljavaju stigmu zbog svoje težine.

Uticaj pristrasnosti prema težini na zdravlje ima ozbiljne posledice za upravljanje drugim medicinskim stanjima, budući da uzrokuje fiziološko povećanje nivoa kortizola, C-reaktivnog proteina i krvnog pritiska. Osobe koje doživljavaju sramoćenje zbog težine imaju povećan rizik od depresije, anksioznosti, niskog samopouzdanja, loše slike tela, zloupotrebe supstanci i suicidalnosti, a ovi efekti se zadržavaju čak i kada se uzmu u obzir BMI, početak gojaznosti, pol i starost. Stoga je iskustvo pristrasnosti i stigme, a ne samo gojaznost sama po sebi, povezano sa rizicima po zdravlje u ovim istraživanjima.

Gde se ova stigma pojavljuje?

Pojavljuje se u medijima, u domovima, na radnim mestima, ali i u klinikama i bolnicama. Zanimljivo otkriće u istraživanjima je da lekari imaju snažnu implicitnu anti-gojaznu pristrasnost, da snažno preferiraju vitke osobe u odnosu na one sa viškom kilograma i da je takvo zapažanje takođe prisutno i u opštoj populaciji. Ova pristrasnost se manifestuje u uverenju da su ljudi sa prekomernom težinom ili gojaznošću odgovorni za lenjost ili nedostatak volje koji dovode do povećanja težine ili nepoštovanja ciljeva lečenja. Ovi rašireni pogledi imaju potencijal da ozbiljno naškode savezu između pacijenta i lekara ili generalno medicinskog radnika i, zapravo, mogu otežati napore u upravljanju gojaznošću.

U SAD-u, pravni sistem je počeo da razmatra temu diskriminacije na osnovu telesne težine, prakse koja je dozvoljena prema federalnom zakonu. Zanimljivo je primetiti da dok mnogi Amerikanci i dalje pripisuju gojaznost ličnim faktorima, istovremeno se radi na tome da se zabrani diskriminacija na osnovu telesne težine na radnom mestu, čineći telesnu težinu zaštićenom karakteristikom prema zakonima o građanskim pravima. Time bi pružili zaštitu osobama sa gojaznošću. Puhl i saradnici su otkrili značajan trend ka sve većoj podršci takvim merama u SAD-u od 2011. do 2015. godine.

Problem interpretacije?

Poslednjih godina došlo je do značajnog napretka u razumevanju gojaznosti – kako kao bolesti, tako i kao uzroka pristrasnosti, stigme i diskriminacije. Međutim, medijske poruke su sporo uključivale ovo novo razumevanje. Dominantne teme u medijskim izveštajima o gojaznosti skoro isključivo se fokusiraju na individualne izbore u vezi ishrane i fizičke aktivnosti. Individualna ishrana i fizička aktivnost zaista mogu imati pozitivan uticaj na zdravlje. Međutim, medijske poruke mnogo ređe odražavaju kompleksne interakcije biologije i različitih faktora životne sredine koji promovišu gojaznost potpuno nezavisno od individualnih ličnih izbora. Kao rezultat toga, zdravstvene politike malo se oslanjaju na negovane dokaze o nezi gojaznosti i potrebu za efikasnijim intervencijama javnog zdravlja kako bi se sprečila gojaznost.

Dok medijske poruke o gojaznosti ne uključe potpunije informacije o nezi i terapiji gojaznosti zasnovane na dokazima, ova situacija će se veoma sporo menjati. Strategije za postizanje potpunijih medijskih poruka nužno će uključivati podizanje svesti većeg broja zdravstvenih profesionalaca o fiziološkoj osnovi gojaznosti, jer se mediji često oslanjaju na zdravstvene radnike koji nisu specijalizovani za gojaznost prilikom pripreme vesti. Tu bih se dotakla i problematike sistema obrazovanja gde je luksuz zemlje zapravo imati visoko-specijalizovane stručnjake iz jednog domena. (Primer bodybuilding sportiste u Americi-jedan čovek da bi izašao na binu iza sebe ima tim stručnjaka-nekoliko trenera, nutricionistu, psihologa-psihoterapeuta, lekara, fizioterapeuta itd.)

Medijsko prikazivanje jednog tipa tela kao “zdravog” i “lepog”, kao i fokus javnog zdravlja na kontrolu težine i prevenciju gojaznosti, pokazali su ograničenu efikasnost i zapravo verovatno doprinose promovisanju i održavanju ovih problema. Nasuprot tome, pozitivne poruke o telu mogu predstavljati plodan dodatak preventivnim i intervencijskim naporima. Pojedina istraživanja sugerišu da pozitivan odnos i afimracija sama po sebi na društvenim platformama može biti jedan od načina za poboljšanje pozitivne slike tela na nivou cele opšte populacije.

Međutim, sa druge strane, mogu se javiti problem interpretacije. Mediji imaju punu slobodu shvatanja onoga što pokret promoviše stoga pozitivan odnos prema telu može se protumačiti kao da se podstiče gojaznost glorifikujući nezdrave navike (Nomi, 2018). U sličnom tonu, članak objavljen u naučnom časopisu “Obesity” tvrdi da normalizacija većih tela doprinosi prevalenciji prekomerne težine i gojaznosti (Muttarak, 2018). Ovakve tvrdnje su neutemeljene. Do danas ne postoji empirijski dokaz ili istraživanje koji podržava pretpostavku da gledanje slika tela dovodi uzročno-posledično do nezdravih ponašanja ili gojaznosti. Samo postoje podaci da se promovisanjem kulturnih ,,ideala“ putem medija mešaju pojmovi zdravlja sa idealima vitkosti, isključuju osobe većih telesnih veličina i promoviše stigmatizacija i poremećaji ishrane (Boepple i Thompson, 2016).

Osim toga, eksperimentalna istraživanja su pokazala da izloženost takvim sadržajima nema uticaja na stvarno ponašanje vežbanja i umesto toga samo se povećava nezadovoljstvo telom (Robinson i saradnici, 2017). Tako da verovatnije je da je izloženost slikama tela svih oblika, veličina, boja, umesto stigmatizirajućim sadržajima, povezana sa adaptivnim zdravstvenim ponašanjima nego sa nezdravim ponašanjima i gojaznošću.

Tako da, u zaključku, pokret nije izvor problema i prihvatanja maladaptivnih navika, u grmu medija i interpretacije onoga što pokret poručuje zapravo leži zec.

Tako da interpretacije onoga što pokret zaista želi da postigne dovodi do:

• Banalizacije ozbiljnih zdravstvenih problema povezanih s gojaznošću. Ovo može stvoriti lažan utisak da je svaka telesna veličina podjednako zdrava, ignorišući potrebu za prevencijom i lečenjem bolesti koje su povezane s viškom telesne mase. Odsustvo naglaska na važnosti održavanja zdravog života može uticati na osobe da zanemare svoje fizičko zdravlje.
• Pokret može neopravdano povećati rizik od normalizacije prekomerne telesne mase, što može imati ozbiljne implikacije po javno zdravlje. Normalizacija gojaznosti može uticati na ljude da potcenjuju opasnosti po zdravlje koje prate ovu stanju, uključujući dijabetes, srčane bolesti i druge komplikacije. To može doprineti povećanju broja slučajeva gojaznosti i srodnih bolesti.
• Takođe, pokret može stvoriti pritisak na pojedince da odbace napore za postizanje zdrave telesne mase. Ako se podstiče prihvatanje tela bez obzira na veličinu, ljudi mogu osećati manju motivaciju za vođenjem zdravog načina života ili smanjenje telesne mase ako je to medicinski preporučljivo. Ovo može značiti propuštanje prilika za poboljšanje fizičkog i mentalnog zdravlja.
• Pokret može doprineti stvaranju podela između onih koji podržavaju ovu inicijativu i onih koji se bave promovisanjem zdravog života. Ovakve podele mogu otežati dijalog o važnosti očuvanja ravnoteže između afirmacije tela i brige o zdravlju.

U zaključku

Kritički stav prema pokretu je važan jer podstiče dublje razumijevanje i analizu impakta pokreta na društvo, standarde, opštu populaciju, medije, lekare… Razmatranje pozitivnih i negativnih aspekata omogućava nam sagledavanje šire slike i razumijevanje potrebe za uravnoteženim pristupom. Kritika može ukazati na eventualne nedostatke ili rizike u ekstremnim interpretacijama, posebno kada se podstiče nepažljivo ponašanje prema zdravlju ili ignorisanje važnosti održavanja zdravih životnih stilova.

Ali pored kritičkog stava, važno je zadržati otvorenost prema pokretu, priznavajući njegovu ključnu ulogu u promovisanju samopouzdanja, raznolikosti i rušenju ideala i standarda lepote koji obitavaju u jednoj kulturi. Otvaranje dijaloga o različitim perspektivama može podstaći konstruktivnu raspravu te doprineti evoluciji pokreta kako bi bolje odražavao stvarne potrebe i dobrobit pojedinaca. Kombinacija kritičkog razmatranja s otvorenošću prema promenama ključna je za razvoj društva koje promoviše inkluzivnost, razumevanje i podršku bez stigmatizacije ili marginalizacije.